“Jesi li pisala nešto?”, neizostavno je pitanje mog oca na početku svakog telefonskog razgovora. I ne vrede moja bledunjava ubeđivanja da svaki dan pišem nešto, da ima puno tekstova o uslugama, proizvodima i događajima koji su moji autorski i koji su za pojedine teme (hvala klijentima koji to prepoznaju) daleko od pukih reklamerskih poruka upakovanih u PR. Jalov je posao ubediti oca da to ima smisla. Ekonomista po profesiji, novinar po životnom opredeljenju koji upravo traga za svedočenjima ljudi sa Sremskog fronta za svoju veliku pripovetku koju je slušao kao dete, odbija da razume šta znače odnosi sa javnošću. U njegovom poretku, svaki čovek kao društveno biće treba da zna da komunicira. Tu dolazimo do pitanja: Šta će nam profesionalci za tako bazičnu radnju koja postoji od pamtiveka i koju čovek razvija od prvog udisaja na ovom svetu?

Ako se držimo šture fakultetske definicije – komunikacija, po latinski communicare znači:učiniti zajedničkim, saopštiti. Imenica communication je još indikativnija, jer ima više značenja: zajednica, saobraćaj, saopštenje. Iz ovoga je već jasno šta bi mi kao komunikatori trebalo da radimo. AlI da li svi koji slavodobitno stavljaju tu odrednicu ispred svog imena znaju zapravo šta to znači?

Hajde da testiramo svoje veštinu komuniciranja kroz ovih nekoliko važnih stavki:

1)brzina; 2)ekonomičnost; 3)organizovanost; 4)kontrola; 5)selektivnost; 6)stvaranje poverenja;

Priznajte da vam često nisu sve na broju. I to je u redu dok se ne vidi na finalnom proizvodu. Jedna od odrednica ove profesije jeste to što mnogo čitamo i sve čitamo. Dakle potpuno neelitistički pristup izboru medija kvalifikuje vas za dobrog komunikatora. Rezultat manije čitanje je sledeća podela tekstova koju viđam u medijima.

Materijal koji prave kompanije kojih ne mare mnogo za kvalitet napisanog dokle god vide svoje ime i/ili logo u tekstu
Materijal koji prave ljudi iz komunikacionih sektora u kompanijama koji su bolji od prve kategorije, ali često liče na ulickane reklame.
Treća grupa su materijali koji prave ljudi iz agencija ali su često ograničeni htenjima klijenta iz prve dve kategorije pa to često liči na nesrećni spoj reklame i dobrog PR-a.
Četvrtu kategoriju vide samo ljudi iz komunikacija i to oni čiji radar ide ispod onog što piše. Vešto upakovane informacije uz opšti edukativno – informativni element, odgovarajuće dužine i adekvatnog naslovnog bloka. Nije lako, ali je isplativo i to pre na duge staze.

Komunikacija kao veština se uči i brusi dugi niz godina i zato su neophodni ljudi koji u moru informacija znaju da prepoznaju ili izrudare „one zlatne“. Još od lučkih radnika pa do digitalnih profesionalaca prava informacija je uvek držala cenu. I ona se kroz vekove nije menjala, menjao se samo oblik prenošenja.

Nažalost, verbalizacija dobrih informacija kod nas je često problematična zbog prevelike upotrebe anglicizama i nehajnog odnosa prema jezičkoj kulturi. Digitalizacija je kroz blogove demokratizovala i omasovila pisanje, ali je ogolila i svu nemarnost prema jezičkoj kulturi autora tekstova. Većinu tzv. uticajaca ćete videti da nas puni ponosa obaveštavaju o svoj novom tekstu na blogu gde neretko i u samim najavama ima grešaka. Hvale se fotografijama i mere svoj uticaj kroz sviđanja i deljenja, a tekstovi puni stilskih i gramatičkih grešaka. Podsećaju me na ljude koji dugo biraju šta će obući, kako će nastupiti, pred izlazak na scenu glancaju manžetne, a kad se nasmeju vidi im se crno među zubima. Takav je moj utisak kada privučena temom počnem da čitam neki od tih tekstova. I oni koji nepretenciozno ulaze u svet pisanja kao jednog od osnovnih oblika komuniciranja ne mogu da prenebregnu to da im je za dobro pisanje neophodno dobro poznavanje jezika? To nije valjda ekskluzivitet PR profesionalaca. Ili ipak jeste kamen međaš ove dve strane? Tu dolazimo na priču sa početka – ljudi koji znaju da komuniciraju su na početku i na kraju svakog lanca – sa koje god strane da počnete da nižete lanac na njih ćete prvo naići.
A nakon ovoga konačno i ocu mogu potvrdno da odgovorim na pitanje “Jesi li pisala nešto?”.

• What is your favorite fruit?
• If you could time travel, what would you do?
• Have you ever had bad sun burn?
• Who is your favorite character?
• Have you ever changed a tire?
• Do you have nice handwriting?

Komunikacija kao veština se uči i brusi dugi niz godina i zato su neophodni ljudi koji u moru informacija znaju da prepoznaju ili izrudare „one zlatne“. Još od lučkih radnika pa do digitalnih profesionalaca prava informacija je uvek držala cenu. I ona se kroz vekove nije menjala, menjao se samo oblik prenošenja.

Slavica Marković Sandić

Communications and Public Diplomacy Officer Embassy of Sweden

Nažalost, verbalizacija dobrih informacija kod nas je često problematična zbog prevelike upotrebe anglicizama i nehajnog odnosa prema jezičkoj kulturi. Digitalizacija je kroz blogove demokratizovala i omasovila pisanje, ali je ogolila i svu nemarnost prema jezičkoj kulturi autora tekstova. Većinu tzv. uticajaca ćete videti da nas puni ponosa obaveštavaju o svoj novom tekstu na blogu gde neretko i u samim najavama ima grešaka. Hvale se fotografijama i mere svoj uticaj kroz sviđanja i deljenja, a tekstovi puni stilskih i gramatičkih grešaka. Podsećaju me na ljude koji dugo biraju šta će obući, kako će nastupiti, pred izlazak na scenu glancaju manžetne, a kad se nasmeju vidi im se crno među zubima. Takav je moj utisak kada privučena temom počnem da čitam neki od tih tekstova. I oni koji nepretenciozno ulaze u svet pisanja kao jednog od osnovnih oblika komuniciranja ne mogu da prenebregnu to da im je za dobro pisanje neophodno dobro poznavanje jezika? To nije valjda ekskluzivitet PR profesionalaca. Ili ipak jeste kamen međaš ove dve strane? Tu dolazimo na priču sa početka – ljudi koji znaju da komuniciraju su na početku i na kraju svakog lanca – sa koje god strane da počnete da nižete lanac na njih ćete prvo naići.

A nakon ovoga konačno i ocu mogu potvrdno da odgovorim na pitanje “Jesi li pisala nešto?”.